Kompleksi u mladosti

Autor:

U mladosti kompleksi su mnogo zaguljena stvar. Stalno ti nešto fali i neprekidno si nečim nezadovoljan, najčešće (bez razloga) nadrdan, svi ti smetaju i sve ti smeta, niko te ne razume, a život ti je prepun problemima, ogromnim i naravno, nerešivim. Tako ti bar izgleda kad imaš 15, 16… 18 pa i više godina. A kasnije…

Šta su kompleksi?

Aknolin_mzm_[360x300]px_55anim

Ako i nemaš redovne i čini ti se neuklonjive mladalačke bubuljice, izaći će ti na najosetljivijem mestu na licu čim pojedeš kockicu čokolade. Nos ti je predugačak ili preširok, a ponekad i jedno i drugo, usne su ti isuviše tanke ili predebele, oči ti nikada nisu dovoljno krupne, a trepavice su ti redovno prekratke. Ni jedan frizer ne ume da te ošiša kako ti želiš, kapute kroje s rukavima kraćim od tvojih ruku samo da bi tebe nervirali, a krojačice su tek posebna priča. Struk ti nikada nije dovoljno tanak, noge nikada dovoljno dugačke, stomak nikada dovoljno ravan

Ima li nekoga da u mladosti nije imao komplekse? Da nije patio, očajavao, gorke suze lio pred ogledalom ili u samoći svoje sobe,inventarišući  sopstvena nesavršenstva koja su mu život zagorčavala do te mere da on više nije imao smisla i da nije video nikakve perspektive?

Ksenija je imala isti problem. Nju su mučile ogromne, upaljene bubuljice na licu i masna koža. Uspela je da se izbori sa svojim problemom i reši se svog kompleksa. Koristila je prirodan način da uništi bubuljice i mitisere i sada ima ten na kakvom joj zavide. Njeno iskustvo možete pročitati na ovom linku. https://minutzamene.com/kako-sam-se-resila-bubuljica-mitisera-masne-koze-lica/

Moja mladost je proticala u onim vremenima koja se iz današnje perpektive vrlo često opisuju kao blagostanje. Retko koji roditelj je bio bez posla,  svi koji su ga imali primali su platu, mnogi su dobijali društvene stanove, ali su skoro svi vaspitavani da ne mogu imati baš sve, čak i onda kada bi im se to moglo priuštiti. Imali smo po jednu jaknu ili kaput, po jednu malo svečaniju haljinu, jedne cipele…

Ako smo ih imali.

Ne, ne zbog siromaštva, ono je u vreme sveopšteg socijalističkog napretka i blagostanja u koje su nas ubeđivali bilo gotovo zabranjena kategorija, već zbog indolentnosti naše industrije obuće i gotovo apsolutno ignorantskog odnosa prema vlasnicima velikog stopala.

Moji kompleksi u mladosti

Moja noćna mora bila je kupovina cipela. Zaista su mi potrebne psihološke pripreme (mada se u ono vreme to, kad osećaš grč u stomaku i blagu drhtavicu  pri samoj pomisli na obilazak radnji i kada se koncentrišeš da ne ošamariš prodavca koji pred svima preglasno uzvikuje tvoj broj, nije tako zvalo). A one nimalo privlačne bakandže koje bi posle celodnevnog obilaska grada uspeo da navučeš na svoja stopala i da se uspraviš u njima bez osećaja da su ona u gvozdenim okovima,  postajale su tvoja noćna mora i pre nego što bi naterao sebe da ih kupiš.

U takvim okolnostima, ja sam nekako došla do zaključka da ću svoj problem velikog stopala i njegovog uvećanja upravo nepostojanjem adekvatne obuće, najbolje ublažiti  pokrivajući ih, sakrivajući ih i štatijaznam još… pantalonama. U to vreme su se nosile one, iz sadašnje perspektive presmešne zvoncare koje su bile daleko šire od samog stopala.

Sakrivanje kompleksa
Sakrivanje kompleksa

I tako, od drugog razreda gimnazije pa sve do druge godine fakulteta ja se u javnosti nisam pojavljivala u suknji.

Kompleksi i moj način borbe sa njima

Sada i ne mogu da se setim kako je došlo do toga da posle četiri godine obučem suknju i izađem na ulicu. Tek, primetila sam začuđene poglede onih kolega s fakulteta, koji me nisu od ranije poznavali. Nije mi bilo jasno  njihovo okretanje za mnom i zagleđivanje ispod oka, ko da me prvi put vide ili kao da sam, sačuvaj bože, obukla suknju naopako. Dok do mene nisu došle priče o tome kako međusobno komentarišu moje noge.

Šta bi drugo mogli i da pomisle, ako me nikada nisu videli u suknji, pa još do kolena,  oni koji nisu imali časove fizičkog kad i ja, nego da imam- krive noge.

Dugo se posle prepričavalo kako nije trebalo da se skrivam i kako se i ne primećuju moja velika stopala i kako…

Mladost, ludost

Preosetljivi kakvi jesmo u periodu rasta i sazrevanja, opterećeni preispitivanjima, pritisnuti neznanjem i nemogućnošću dobijanja adekvatnih odgovora na naša mladalačka pitanja i dileme (literature tada nije bilo kao sada, mediji tome nisu posvećivali pažnju a internet je bio neotkriven), bili smo skloni tome da preuveličavamo probleme nad kojima smo neretko očajavali.

I dugo godina, decenija čak  posle mog ulaska u suknju, problem sa obućom se nije popravljao. Mislim, ako ste hteli da imate lepu cipelu ili čizmu. Postojao je samo jedan slovenački proizvođač obuće koji je vodio računa o potrebama „nogatih“, i muškaraca i žena i koji je nudio obuću pristojnog izgleda i nestandardnima. Za ostale, kao da nismo postojali. Ako i jesmo, to se svodilo na jedan jedini model koji vas je već na prvi pogled odbijao.

Iz tog perioda pamte me po divnim ešarpama i maramama i po ogromnim prelepim tašnama, čime sam nastojala da nadoknadim oskudni izbor obuće za moju nogu.

Aknolin_mzm_[360x300]px_55anim

Prošlo je mnogo vremena od tada i ja sam pronašla proizvođače obuće koji i nogatima nude pristojne, da ne kažem lepe, a pritom i udobne modele. Dešavalo mi se da se, u početku, vraćam iz kupovine s prepunim kesama cipela, sandala, papuča… u svim mogućim bojama. Od kojih mnoge nikada nisam ni obula. Željna duša, šta ću.

Davno sam naučila da svoj broj cipela pred svima izgovorim jasno i glasno. Bez pružanja prilike nepristojnim prodavcima da ga izgovore glasnije nego ja. Bez obaranja pogleda. Tome su me naučile, najpre, današnje „nogate“  mlade dame koje bez ikakvog kompleksa traže i probaju svoj broj, šetkaju po radnji i gledaju kako im stoji koji model.

Moj odeljak u cipelarniku više nije skoro prazan, kad nekada. A kada odem u radnju, odavno već mogu i da biram. Dobro, ne između stotina modela, kao oni sa manjim stopalom, ali se zadovoljam izborom i od nekoliko desetina modela.

Malo li je, za nekoga ko je čitavu mladost proveo željan lepih cipela i ko je u pokušaju da prikrije veliko stopalo stvorio utisak kod ljudi da ima krive noge?

Tekst za Minut za mene napisala: Negoslava Stanojević

Ocena čitalaca
3.8/5