Sanja Palibrk i „Aven“- zbirka pesama sastavljena od života, svetlosti i istine

Teško je ostati ravnodušan pred knjigom koja nije pisana da se dopadne, nego da preživi autora. Bar sam ja tako doživela zbirku poezije „Aven“.

 Sanja Palibrk ne piše romatično, poetski ulepšano. Ako bih mogla da joj dam neki poetski pravac, nazvala bih ga verovatno – brutalizam.

Ni ovaj intervju neće biti ukrašen i ulepšavan. Pratim njen pravac.

Ako želite razgovor koji gladi ego, ovo nije taj. Ako želite da čujete autorku koja se ne pretvara da je iznad bola, nego ga koristi kao kompas – nastavite da čitate.

Predstavljam vam „Aven“ – zbriku pesama Sanje Palibrk

No, pre nego počnem, dužna sam da donekle objasnim  – odakle ovaj naziv?

Awen je keltski simbol. Sastoji se od tri jasne linije koje se spajaju u vrhu i koje i koje potiču iz starokeltske reči awen koja znači nadahnuće, unutrašnji uvid. U najčešćem tumačenju , te tri linije predstavljaju se kao život, svetlost i istina.

Ovaj simbol unutrašnje svetlosti i istine je idealna početna tačka za razgovor sa Sanjom o njenoj poeziji.

Sanja Palibrk je pesnikinja kao i likovna umetnica iz Kragujevca.

Evo o čemu smo razgovarale:

1. Zbirka je podeljena u cikluse “Život”, “Svetlost” i “Istina”. Da li si ih pisala s namerom kao 3 odvojene faze, ili si te faze prepoznala tek kada je rukopis bio gotov?

SANJA: Ne.Dok sam pisala,nisam razmišljala o fazama.Htela sam da iz sebe izbacim ono što više nisam mogla da čuvam tiho.Tek kada se manuskript skovao,shvatila sam da su se pesme same raspodelile(prvo ono što je bolelo,zastim ono što je osvestilo,razsvetlilo život,pa tek ono što je ostalo od života, kada se dečiji svet ugasio,došla je sama po sebi istina).Zapravo, faze su pronašle mene i same se determinisale kroz koncept Avena(prosvetljenja).

2. “Aven” u keltskoj simbolici , između ostalog, znači i „inspiracija“. Šta je za tebe bila “varnica” koja je pokrenula ovu knjigu?

SANJA: Aven je i prosvetljenje i prihvatanje glavnog puta-istine. Varnica je bio trenutak kada sam shvatila da više ne mogu da govorim onako kako se “očekuje”,već samo onako kako se osećam i kako iskonski mislim.To je bio uvek neki mali unutrašnji konflikt,lom ili hronologija događaja iz mog okruženja ili iz ličnog iskustva. Situacije su te bile dovoljne da zapale celu knjigu.Pisanje je tada bio jedini prostor gde nisam glumila stabilnost, nego sam analizirala svaki korak života,bez licemerstva i straha od tuđih reakcija, naručito straha od realcija nadređenih figura sa kojima smo poslovno ustrojeni.

3. Pojedini likovi tvojih pesama nisu samo figure nego više emocionalna stanja. Da li ti biraš njih ili oni tebe?  ( na primer Klovn , Udovica, Naslednik…)

SANJA: Nekad ja biram njih,a nekad oni biraju mene. Više oni biraju mene. To su maske koje se pojave kada više ne znam kako da objasnim stanje u sebi.

Klovn je je moj način da se smejem dok pucam. To je moj subjektivni doživljaj. Sa druge strane inspiracija za ovu pesmu je nađena u ne objavljenim pesmama pesnikinje Lejdi D , koja svoje stihove objavljuje često na Fejsu.Lejdi D je pseudonim, koji smo joj dali, ja i moji priatelji,jer želi da ostane anonimna.Ova pesma je replika njenim stihovima,a koje neću citirati iz poštovanja prema ne objavljenom njenom autorskom štivu.Očekujemo njenu zbirku poezije, koja je u pripremi.  Više pesama su replika iz ove zbirke njenim stihovima.Posebno su mi njeni stavovi bili intresantni i izazvoni, jer je u pitanju jako talentovana žena, koja piše ceo svoj život, a nije izdala knjigu.Tu su replike njenim gimnazijskim stihovima kao i stihovima nastalim u doba Kovida 19.Očekujemo njenu zbirku uskoro,tako da će čitaoci moći da vide komparaciju dva lica umetničkog nadahnuća.Široka je lepeza stihova.Kad dotična gospođa otvori tu njenu lepezu od pesama, ima mnogo što šta može da vas isprovocira da reagujete.

Udovica je osvrt na naše ratne udovice.Simbolično je to žaljenje za onim što još uvek egzistira kroz patnju svake usamljene žene.

Naslednik je ono čega se plašim da ću jednog dana postati. Pri tom je to lice svih muškaraca koji su iz materijalnog intresa u bračnim zajednicama,a ne iz ljubavi. Sve ih je više takvih.

 Likovi su moje emocije koje žele svoje lice.

4. U tvojoj poeziji oseća se snažna borba između unutrašnjeg glasa i spoljnog očekivanja. Kada pišeš, kome zapravo odgovarš? Sebi ili okolini?

SANJA: Primarno pišem sebi, ali se nekad obraćm i okolini. Najglasnije me čuju oni koji su imali identične ili slične tišine.

Unutrašnji glas je često u ringu sa spoljim očekivanjima – jedino pisanje poezije može da ih natera da prestanu da se tuku. Zaustavlja taj sparing!

5. U ciklusu “Istina” ima trenutaka opomene i borbe. Da li je ova knjiga tvoj način suočavanja sa kolektivnim strahovima?

SANJA: Da. “Istina”je deo zbirke koji je najviše boleo kad je pisan, jer tu nema stilskih figura koje me štite.To je deo gde priznajem sve ono od čega i ja bežim: strah od gubitka, od ponavljanja grešaka,od društva koje sve brže zaboravlja šta je vredno. Suočila sam se tako što sam prestala da ulepšavam. Ne stavljam ružičaste naočare i pišem o tome šta vidim, pa čak i kad je bolno, kad je vulgarno surovo.

Postoje stihovi koji su posvećeni Predragu J.Markoviću (istoričaru),Saši Mileniću (filozofu), Dobrici Eriću (osnivaču mog matičnog kluba”Živadin Stevanović”iz Knića), Milanu Nikoliću (prevodiocu sa ruskog). Dobrica i MIlan su počivajući,a sa svim ostalim svaki moj čitalac može da se sretne.

Takođe sam inspirisana trudom Jaroslava Foldine (Jaroslav Foldyna – češki političar) da istakne vrline našeg naroda.Njegova borba za istinu o načem narodu je nebeska,ista ona kao i borba Kneza Lazara na boju za Kosovo.Važan je uticaj i mojih recezenata, Zvezdane Gromović, Olivere Oprešnik i Jovana Stoilovića na formu knjige,kroz stil spajanja koncepta. Samo stihovi Lejdi D su umetnuti i sakriveni, jer nije želela da to bude transparaentno. Zapravo moje pesme su odgovor na pitanja iz njihovih tekstova.

To su samo neke pesme, ostale su životne priče naših sugrađana, samo sam sakrila indetitete i lokacije, jer nisam dobila dozvolu da javno govorim o teškim sudbinama svojih sugrađana. Svi igrači važni za ovu zbirku su u saživotu sa mojim Kragujevcom. Suočila sam se sa kolektivnim strahovima, to je jasno ko dan.

6. Čitajući pesmu „Strah“ uočava se motiv sastavljanja sebe “iz komada”. Zanima me, u tom kontekstu,  da li je pisanje za tebe način lepljenja ili način seciranja?

SANJA: Pisanje je oboje.Prvo se isečem, metaforički – da vidim šta u meni još uvek krvari,vrišti,plače,boli,otpada,šta se razboljeva.Onda te komade vratim na papir i nešto se u njima složi, prekomponuje, oprosti tugu, ispolji bes,promeni se na bolje.To što se novo složilo bude mnogo bolje i elastičnije nego što je ikada u meni  bilo. Pisanje me iznova sastavlja, kao lego kocke, ali me ne vraća regresivno u prvobitno stanje, nego me terapeutski goni u bolje.

STRAH

Pokušavam

Da pobedim sebe.

Porcelansku

Slomljenu devojčicu

Sastavljam iz komada.

Ivice seku prste!

Krv lepi slojevite ožiljke.

Bol –ja

Rana – porcelan

Na bukovoj potpali

Isceljujemo telo.

U jedno spojeni

Devojčica smo,

Ranjiva,

Za igru večno spremni.

7. Tvoja poezija često nosi kritiku licemerja, kukavičluka i prazne blagonaklonosti. Postoji li trenutak koji te je najviše naterao da o tome progovoriš?

SANJA: Umor. Umor od tihe i dugotrajne, neuzvraćene tolerancije. Umor od toga da gledam kako se ljudi prave da su “dobro” samo zato što je nepristojno reči suprotno. Najviše me je naterao trenutak u kojem sam shvatila da ćutanje znači saučestvovanje. Pa sam otvorila usta – makar u stihovima.

8. U tvojim pojedinim pesmama se govori i  o prolaznosti tradicije i zaboravljenim vrednostima. Da li misliš da danas manje ljudi  veruje u njih, nego pre?

SANJA: O porodičnim vrednostima i moralnim često pevam. Ne mislim da manje ljudi veruju, nego da manje imaju vremena da se zaustave i sete na njih. Brzo se živi.

Svet je postao brz, a vrednosti su po prirodi spore i onda izgleda kao da ih nema.

Zapravo,  vrednosti nemaju glas koji se nadvikuje sa bukom i dinamikom događaja, novih situacija, nekritično postavljenih i nekontrolisanih,stihijski formiranih.

9. Pesme ti balansiraju na ivici bola i ponosa. Šta je teže – oprostiti drugima ili sebi?

SANJA: Sebi. Uvek sebi. Drugima oprostim jer znam da je ljudski grešiti.Sebi teže, jer očekujem da imam više svesti, da umem bolje, težim asketizmu. Pisanje je moj pokušaj da se pomirim sa sopstvenim nedovršenostima i svojim nesavršenstvom.To je moj rast, intelektutualni i duhovni, pa i energetski.To pisanje je i lek i iscelitelj, mehanizam spasa i spasitelj tokova energije i misli,spojenih u materiju. ”Masa puta ubrzanje,kraj sveta, smak sveta”.

10. Tvoj način pisanja poezije je –  brutalan. Da li pišeš ono što misliš  ili ono što bi volela da imaš hrabrost da izgovoriš?

SANJA: Pišem ono što mislim i popisujem ono što zapažam.Pišem ono što se ne usuđujem da izgovorim naglas.Papir podnese i ono što ja ne mogu, a kad se jednom nađe u pesmi – postaje istina koju više ne mogu da sakrijem. Svaka pojava i svako stanje se autizuje, postaje transparento i nema više nazad. To je što je i to smo što smo.

11. Šta te više inspiriše — sopstveni lomovi ili tuđi?

SANJA: Moji, ali tuđi lomovi mi potvrde da nisam jedina, da nisam sama svedok ili očevidac , da ne percepiram samo ja,nego da ima i inteligentnijih od mene i produhovljenijih ljudi, od kojih može da se uči. Inspiriše me i motiviše ljudska krhost, i moja i tuđa, jer u njoj ima više snage nego u bilo kakvoj glumi savršenstva. Savršenstvo ne postoji, to je teren za Boga, a za čoveka je samo ideal i postulat kome težimo. Treba ga dotaći, ali Bog nismo, mi smo božije ljubljeno biće. Aven i jeste stepen prosvetljenja, kada se kroz tri zraka približavamo Bogu. U Sikstinskoj kapeli ima freska  gde se Bog i čovek dodiruju kažiprstima.  To je to stanje dobrote, koje je rezervisano za retke i uporne askete.

12. Da li već imaš novu knjigu u sebi ili je možda već na papiru i čeka svoj trenutak?

SANJA: Imam – uvek nešto stvaram. Ona je u toku pisanja, samo čeka trenutak kada ću prestati da je držim pod kožom i pustiti je da se otisne na papiru.

O čemu je? O onome što sledi posle istine -o povratku,  o ponovnoj gradnji, o tišinama koje više ne plaše nego oslobađaju.Tu su satkani naši preci, istorijski događaji, mitovi, legende i naši sugrađani.To je komparativna proza prošlosti i sadašnjosti, nepravde i istine, ciljeva, uspeha i podbačaja, zanemarivanja i žrtvovanja pojedinaca i celog društva. Tu je popisan Balkan, krv i med su na papir stavljeni i još se dopisuje, proces sada traje. Konflikt naroda, nacija, religija, manipulacije sa svih strana, to je pita-gibanica od prošlosti i sadašnjosti, koju mesi Srpkinja, na tenane, po bakinom receptu. Da li srpskom ili turskom, videćete kad pročitate knjigu. Raspričala sam sam se malo više,hajde da nešto ostavimo kao iznenađenje.

Voli vas Sanja.

Najveća snaga zbirke presama „Aven“ Sanje Palibrk je to što nema teatralnosti. I ako vam se učini da je ponegde brutalna,  dobro je – to znači da čitate bez filtera.

Istina je ponekad jednostavna: ili je napišeš, ili te pojede.

Sanja Palibrk je izabrala prvo i zato „Aven“ deluje blisko .