Razlike između sportskog terapeuta i fizioterapeuta

Povrede u sportu se razlikuju od svakodnevnih povreda. Sportisti su profesionalci koji čuvaju svoje telo, postavljaju granice izdržljivosti vežbanjem i svakodnevnim treninzima izlažući svoje mišiće, zglobove i kosti do krajnjih  granica. Zato su tu fizioterapeut i sportski terapeut, medicinski stručnjaci koji se bave otklanjanjem mišićno-koštanih poremećaja, leče bolne povrede kroz razne modalitete lečenja, putem rehabilitacije i edukacije pacijenata.

Glavni im je cilj oporavak posle povrede, održavanje i povećanje snage i pokreta ekstremiteta, leđne muskulature, ublažavanje boli i povećanje kvaliteta života.

Oba terapeuta svoje znanje koriste da bi:

1. procenili i dijagnostifikovali povrede
2. napravili personalizivani plan lečenja (kako da se pokret obavlja bez imalo napora)
3. obučili pacijente kako da sami sebi pomognu, šta da rade kada se povrede prilikom sportskih aktivnosti i kako da ostanu u dobroj formi
4. sproveli rehabilitacijske programe

Neki od zajedničkih pristupa lečenju i oporavka uključuju:

1. masažu i imobilizaciju
2. primenu određenih modaliteta elektroterapije ili modernih metoda fizikalne medicine kao što je shockwave terapija, 
3. različite tehnike istezanja
4. akupunkturu
5. edukaciju pacijanata
6. preporučene vežbe

Uloga fizioterapeuta

Najvažnija uloga fizioterapeuta je pomoć povređenim osobama usled bolesti ili invaliditeta koristeći vežbe i pokrete tela, fizičku terapiju (masažu, tejping, vežbe jačanja mišića) uz obavezno davanje saveta. Fizioterapeuti održavaju zdravlje ljudi svih uzrasta, pomažu pacijentima u kontrolisanju bola i sprečavanju daljih povreda.

Spomenimo tek nekoliko:

-neurološki problemi (npr. moždani udar, multipla skleroza, Parkinsonova bolest)

-neuromuskulatorna oboljenja (npr. bol u leđima, povreda usled trzaja, sportske ozlede, artritis)

-kardiovaskularni problemi (npr. hronična bolest srca, rehabilitacija nakon srčanog udara)

-problemi sa disajnim sistemom (npr. astma, hronična opstruktivna plućna bolest, cistična fibroza)

Osim toga, neki fizioterapeuti su edukatori vrlo aktivno uključeni u obrazovanje i istraživanje u vezi ove teme.

Sportski terapeut

Sportski terapeuti pomažu sportistima da se oporave od povreda uz obavezne savete kako najuspešnije da spreče buduće povređivanje. Svaki sportski terapeut obično ima specifično znanje o akutnim, hroničnim i prekomernim povredama u sportu. Oni svoje usluge pružaju sportistima svih uzrasta koji se bave sportom na bilo kom nivou. 

Sportski terapeuti moraju dobro poznavati funkcionisanje ljudskog tela kroz učenje i usavršavanje koji traju više godina sa prvenstvenom brigom o mišićno-koštanom sistemu i njegovoj rehabilitaciji nakon povrede, održavanju i vraćanju pokreta bez boli i unapređenju kvaliteta života.

Stručni priručnici profesiju sportskog terapeuta opisuju kao vid zdravstvene zaštite koji se posebno bavi prevencijom povreda i pomoći sportisti da putem rehabilitacije povrati optimalne funkcije povređenog dela tela. U tom cilju sportski terapeut propisuje i izvodi niz telesnih vežbi na pacijentu koje moraju biti prilagođene i koje moraju pratiti sve njegove fiziološke procese kako bi se on pripremio za nastavak normalnog života (trening, takmičenje i rad).

Ključne razlike između sportskog terapeuta i fizioterapeuta

Ove dve profesije imaju mnoge sličnosti i njihov način rada i programi lečenja se u mnogim slučajevima preklapaju, što pacijente ponekad zbunjuje – da li da idu na fizioterapiju ili sportsku terapiju.

Međutim, glavne razlike su:

Sportski terapeuti se kreću u sportskim krugovima, prate sportska dešavanja i prisutni su na terenu, dostupniji osobama koje su fizičke aktivnije (sportisti i rekreativci).

Dok se fizioterapeut trudi da rehabilituje pacijente svih profila i uzrasta kako bi im omogućili da se osećaju prijatno i da normalno obavljaju svakodnevne aktivnosti, dotle se sportski terapeut fokusira na činjenicu da li se pacijent može vratiti na teren, u igru, u bazen ili na stazu, da li je spreman fizički za bilo koju sportsku aktivnost. On se bavi isključivo mišićno-koštanom rehabilitacijom i potpuno je usmeren na sport – poznaje sve detalje određenog sporta koji njegov pacijent trenira i prva briga mu je da osposobi pacijenta da se vrati na teren.

Povrede mišića

Sportska povreda tokom sportskih aktivnosti može se nenadano dogoditi na takmičenju, treningu ili rekreaciji. Naravno, frekvencija događanja veća je kod sportskih aktivnosti, a po brojnosti tu su srećom, to lake telesne povrede.

Povrede mišića u sportu su istegnuća, rupture, kontuzije, miozitis (zapaljenje mišića).

Istegnuće ili distenzija je najčešća sportska povreda, bolna je i vremenom slabi funkcija mišića, zato se mora mirovati i tretirati ledom i antiinflamatornim lekovima.

Ruptura mišića ekstremiteta nastaje dejstvom jake kontrakcije mišića protiv otpora i istezanjem kontrahovanog mišića ili mehaničkom silom. Prisutan je jak bol, ulegnuće na mestu prekida mišića, otok i ekstremitet je onesposobljen za funkcionisanje. Ukoliko nije potpuna ruptura mišića, ekstremitet se imobiliše i rade terapijske vežbe u cilju omekšavanja i istezanja tkiva i rehabilitacije u celini.

Kontuzija je nagnječenje mišića direktnom silom, pri kojoj se oštećuju ćelije i dolazi do krvarenja.

Grčevi su bolne kontrakcije mišića najčešće u listu, na vratu ili na butini. Nastaju pri naprezanju, a prva pomoć se sastoji u tome da se zgrčeni mišić potisne otvorenom šakom. Ne treba ga udarati ili gnječiti. Mišićni zamor je osećaj kad mišić izgubi snagu tokom kontrakcije.

Povrede ligamenata. Ligamenti su gusto zbijena veziovna tkiva koji prijanjaju uz zglob. Oni se povređuju često prilikom istezanja mišića, delimično ili potpuno.

Što se zglobova tiče, najčešće se povređuje skočni zglob, kolena, lakta i prstiju.

Nekoliko načina zbrinjavanja povrede odmah i tokom rehabilitacije

Ako se dogodi da padnete ili povredite šaku ili nogu, najvažnije je mirovanje – što manje pokretanje povređenog ekstremiteta da se dalje ne bi oštetila tkiva i da se smanji spazam i razvoj neuralne inhibicije. Zato su efikasni sledeći načini zbrinjavanja: krioterapija, kompersija, elevacija, lekovi.

Krioterapija je vrlo efikasna jer smanjuje zapaljenje i otok, ublažava bol i mišićni spazam. Odlučujući efekat kod rashlađenja je smanjenje metabolizma ćelija, te je potreba za kiseonikom manja. Krioterapija smanjuje razvoj otoka i njegov nastanak. Fizioterapeuti i ostali medicinari se slažu da nijedan način nije tako efikasan u povredi bola izazvnog sportskom povredom kao tretiranje hladnoćom.

Najbolji način hlađenja povređenog ekstremiteta ili drugog dela tela obavlja se tako što se izmrvljeni led stavi u kesice i obavije oko povređenog mesta ili se povređena ruka ili noga stavlja u ledenu vodu.

Kompresija sprečava krvarenje iz oštećenih krvnih sudova čime se smanjuje razvoj otoka i u medicini se kombinuje sa krioterapijom.

Elevacija se najčešće primenjuje da bi se smanjio dotok krvi u razvoj hematoma, samim tim i otoka. Lekovi za umanjenje bola bi trebali biti antiinflamatorni, ali ih nikako ne uzimati na svoju ruku, već isključivo po receptu i u dogovoru sa lekarom.

Faza rehabilitacije mišića

U fazi rehabilitacije mora se omogućiti normalan rad mišića.

U ovoj fazi se primenjuje uglavnom termoterapija  – u fazi kad je prošla faza upale mišića- te se rade površinski tretmani toplim kupkama, parafinom, infracrvenim zracima, ultrazvukom (koji utiče na reparaciju nakon povrede i uvećava osetljivost kolagenog tkiva) ali i ostale vrste jačanja mišića i stimulacije ekstremiteta i njihovih nerava.

Električna stimulacija se radi radi usporavanja atrofije mišića, zbog njihovog ojačanja i kontrole otoka i bola. Ovde je važno poznavanje specijalnih struja- modulisanog impulsa i visoko-naponske impulsne struje (bipolarna interferentna struja). Frekvencija impulsa traba da je iznosi od 30Hz do 50 Hz i njome se obolelo mesto tretira u trajanju od po 15 minuta. Električna stumilacija povećavaju izometričku silu i veoma brzo aktiviraju mišićna vlakna te se tako jačaju mišići.

Takođe, u postupku oporavka radi se i malo drugačija krioterapija („kriosteč“ – brzo rashlađivanje evaporirajućim sprejom).  

Vežbe jačanja mišića. Sposobnost mišića da reprodukuje silu i savlada otpor nazivamo jačinom mišića. U praksi se izražava jedinicom koja se zove „maksimalna repeticija“ i određuje težinu tereta koju jedan mišić ili grupa mišića mogu da podignu jednom repeticijom, a snaga mišića je odnos mišićne sile i brzine pokreta. U fazi rehabilitacije važno je raditi vežbe kako bi se mišići adaptirali i postali funkcionalni. Vrste vežbi koje se preporučuju su statičke -bez pokreta i dinamičke -sa pokretom.

• Statičke vežbe su izotoničke kada se mišić skaraćuje i rade koncentrične kontrakcije mišića koje ubrzavaju pokret mišića. One su statične prirode i efikasne su nekim sportistima kao npr. dizanje tegova i poluga, ne toliko kod aktivnih sportova sa loptom ili skijaša.
• Dinamičke vežbe su izokinetičke i kinetičke (ovde spadaju sve one vežbe za vežbanje ekstremiteta tegovima, gumenim i elastičnim trakama i sl.) za koje se propisuje tačan broj ponavljanja, opterećenja i odmora, sve u cilju bolje izdržljivosti i ojačanja mišića i grupa mišića.

Vežbe fleksibilnosti su odlične za obnavljanje mekog tkiva, tetiva i ligamenata. Elastična osobina vlakana mišića omogućava istezanje, ali se stroga pažnja mora obratiti na ograničen obim pokreta koji nastaju usled adhezije ligamenata, zategnutosti mišića, koštane blokade i zategnutosti zglobne čahure. Zato sve tehnike istezanja i njihov intenzitet mora biti pod strogom kontrolom.

Terapeuti rade tehniku kontrakcija-relaskacija-kontrakcija kako bi se smanjila napetost i povećala istegljivost mišića. Za ove svrhe koriste se i pomoćne sprave poput štapova, puli aparata, palica i T-šipki. Sprave su tu samo kao pasivna komponenta, fizioterapeut je taj koji kontroliše istezanje i sve faze „strečing tehnike“.